Čak i da je podjednako nezdravo pojesti jabuku ili neku životinju, ako vodimo računa o etici, onda ćemo se uvek opredeliti za hranu čija proizvodnja podrazumeva manje patnje i nasilja. Nije svejedno šta jedemo, ni u slučajevima kada biramo između podjednako nezdravih alternativa, jer postoje i drugi kriterijumi koje treba da uzmemo u obzir pored toga koliko je neka hrana zdrava.
Pošto što smo to razjasnili, možemo da se vratimo na teren zdravlja i da se pozabavimo interesantnom tvrdnjom da nije bitno šta jedemo pošto je navodno SVE nezdravo.
Ono što prvo upada u oči je da zagovornici ove teorije izjednačavaju svu hranu jer su kod svake identifikovali neku opasnost, a pritom u potpunosti zanemaruju koliki je stepen opasnosti koji nose različite vrste hrane, iako je to stvar od ključnog značaja da bi se donela racionalna odluka. Zamislimo kako bi izgledalo da “sve je nezdravo” logiku primenimo na druge sfere života. Recimo, povremeno se dešava da pešaka udari pijani vozač, bez obzira što pešak nije ispoljavao neko naročito riskantno ponašanje (to se dogodilo na pešačkom prelazu, bilo je zeleno svetlo za pešake itd.) Iz toga možemo da zaključimo da i prosto prelaženje pešačkog prelaza na propisan način podrazumeva neki stepen rizika. Međutim, ne bi bilo baš inteligentno da takav način prelaska ulice izjednačimo sa pretrčavanjem auto-puta, jer iako postoji određeni rizik u obe opcije, u drugom slučaju je stepen rizika neuopredivo veći.
Poznato je da neka hemijska sredstva kojima se tretiraju biljke mogu biti izazivači raka. To je dovoljan razlog za neke ljude da kažu da je podjednako opasno jesti voće i mesne prerađevine.Najlakše je davati ovakve paušalne ocene, međutim, da bismo realno uporedili ove dve vrste hrane kao potencijalne izazivače raka, moramo da se malo informišemo i odmerimo njihove pozitivne i negativne karakteristike.
Prvo, za razliku od voća i povrća, mesne prerađevine su same po sebi kancerogene. Svetska zdravstvena organizacija je mesne prerađevine svrstala u grupu 1 karcinogena, u kojoj su najopasniji izazivači raka, kao što su cigarete, a crveno meso se nalazi u grupi 2a.
Koliko je voće i povrće problematično zavisi od načina proizvodnje, ali i u slučajevima kada je voće i povrće prskano nekim kancerogenim materijama, ono kao protivtežu sadrži supstance koje deluju antikancerogeno. Dakle, za razliku od viršli i pašteta, prskano voće sa aspekta kancerogenosti ima i pozitivne i negativne karakteristike. Postavlja se pitanje da li pozitivne ili negativne karakteristike imaju veću težinu, i naučnici su se pozabavili baš tim pitanjem u istraživanju “Estimation of cancer risks and benefits associated with a potential increased consumption of fruits and vegetables”. Njihova procena je da kada bi polovina američke populacije povećala konzumaciju voća i povrća za jednu porciju dnevno, to bi sprečilo pojavu oko 20.000 slučajeva raka godišnje. S druge strane, pošto nije u pitanju organsko, već konvencionalno gajeno voće i povrće, procenjeno je bi se zbog tragova pesticida na dodatno pojedenom voću i povrću, pojavilo do 10 slučajeva raka, što bi neto učinak spustilo sa 20.000 spašenih ljudi na 19.990. Njihov krajnji zaključak je da, uzevši u obzir ogromnu razliku između procenjenih koristi i rizika, potrošači ne bi trebalo da brinu o zdravstvenim rizicima zbog konzumacije konvencionalno proizvedenog voća i povrća. Naravno, bez obzira koliko rizik bio statistički beznačajan, neko može da odluči da izbegne i taj rizik, tako što će se opredeliti da potroši dodatno vreme i novac na nabavku neprskanog, organski gajenog voća i povrća, ali jasno je da bi za većinu ljudi bio ogroman korak napred da povećaju potrošnju bilo kakvog voća i povrća.
Neko bi mogao da pretpostavi da jedenjem životinjske umesto biljne hrane izbegava da kroz ishranu unosi pesticide kojima se prskaju biljke, ali i ta pretpostavka je pogrešna. Pesticidi se talože u salu životinja u procesu koji se zove bioakumulacija, tako da kada pojedemo kravu koja je pre toga pojela tone biljaka tretiranih pesticidima, ne samo da ne izbevamo pesticide, nego ih unosimo u mnogo koncentrisanijem obliku nego kad jedemo biljke. Zbog toga recimo majke koje su vegetarijanke i veganke imaju značajno manji sadržaj pesticida u svom mleku u odnosu na prosečne žene.
Takođe, ljudi koji insistiraju na tome da prskano voće i povrće može izazvati rak, pa stoga navodno nije ništa manje opasno od druge hrane koja može izazvati rak, gube iz vida činjenicu da rak nije ni jedini ni najčešći uzrok smrti i da postoje i druge bolesti o kojima treba da vodimo računa. Statistika kaže da su u celom zapadnom svetu bolesti srca i krvnih sudova vodeći uzrok smrti. U Srbiji već decenijama od ovoga umire oko 55% ljudi, više nego od svih vrsta raka i svih ostalih bolesti zajedno.
Kardiovaskularne bolesti su pre svega uzrokovane ishranom, ali za razliku od hrane životinjskog porekla, voće i povrće se ne može dovesti u vezu sa nastankom plaka u krvnim sudovima, pošto uopšte ne sadrži holesterol i skoro uopšte ne sadrži zasićene masti. Nećemo ovde naširoko da se bavimo temom srčanih bolesti (koga zanima može više da pročita ovde), ali jasno je da niko još nije dobio infarkt ili šlog zato što je jeo previše šargarepe, makar bila i prskana.
Dakle, kao što nam dostupni podaci i zdrav razum govore, ne nosi sva hrana podjednak rizik i nije svejedno da li ćemo pojesti kupine ili neku raspalu lešinu. Uprkos tome, često srećemo ljude koji ovo ne razumeju, a pošto je teško verovati da dolaženje do tako prostog i logičnog zaključka stvarno prevazilazi njihove intelektualne kapacitete, jedino nam ostaje da pretpostavimo da ne razumeju zato što jednostavno ne žele da razumeju. Verovatno je problem u tome što mnogi ljudi preferiraju da idu linijom manjeg otpora, i tražiće bilo kakav razlog da se ne zamaraju pravljenjem neke promene u životu. Ako sebe ubedimo da je podjednako loše šta god da preduzmemo, onda svaka aktivnost postaje besmislena, i u skladu sa tim fatalističkim pogledom na život možemo da nastavimo da se baškarimo u stanju samonametnute bespomoćnosti. Kad je u pitanju zdravlje, takav način razmišljanje dovodi do toga da svesno ili nesvesno potcenjujemo faktore na koje imamo uticaj, kao što su ishrana i fizička aktivnost, i da umesto toga proglasimo da sve isključivo zavisi od onoga na šta nemamo nikakav uticaj: gena, posledica NATO bombardovanja, sudbine, horoskopa ili toga što je “sva hrana nezdrava”. Ljudi koji ovako razmišljaju bi za početak trebalo da budu svesni da imaju problem i da pokušaju da se izbore sa njim, a ako to nisu u stanju, onda makar da se trude da ćute i da svojim lupetanjem ne obeshrabruju druge da usvoje zdrave životne navike.
