Pošto teror vegan grafitima na kojima su krave, pilići i prasići i dalje ne jenjava, pitali smo predstavnike vlasti, poznate ličnosti i obične građane kako se nose sa situacijom:
Boško Ćirković Škabo (Beogradski sindikat): Načelno sam ljubitelj grafita, koji su sastavni deo hip hop kulture. Međutim, treba da vodimo računa kakve poruke ostavljamo na javnim mestima na kojima mogu da ih vide deca. Kako ja svom detetu da objasnim te vegan grafite kad krenem sa svojom porodicom u porodičnu šetnju? Zar meni, kao roditelju, nije dovoljna briga što moram da razmišljam kako ću svom detetu da objasnim šta je homoseksualizam ako vidi na javnom mestu osobe istog pola koje se drže za ruke? Nije lako biti roditelj ako stalno vreba opasnost da moraš nešto da objašnjavaš detetu. Ja sam samo jedan od običnih ljudi koji žele da pravilno vaspitaju svoju decu i zaštite ih od prizora zbog kojih mogu istog trenutka da postanu homoseksualci, vegani, veganoseksualci, Hrvati ili nešto još gore. Zbog toga apelujem na ljude koji crtaju grafite da vode računa o tome, te da biraju primerene sadržaje, koji neće podsticati devijantno ponašanje, već u mladima buditi patriotizam, čojstvo, junaštvo i druge tradicionalne vrednosti. Zašto recimo ne urade mural na kome Sveti Georgije ubiva aždahu, ili posvete grafite nacionalnim herojima kao što su Vlade Divac, Car Dušan Silni, Vladika Nikolaj, Čiča Draža ili Dimitrije Ljotić.
Patrijarh srpski Irinej: Hvala Bogu što je uslišio moju molitvu da me konačno neki novinar zove da dam izjavu povodom nekog značajnog problema, umesto što me stalno pitaju da prokomentarišem slučajeve pedofilije među sveštenicima Srpske pravoslavne crkve, kao da je to najvažnija stvar na svetu. Što se tiče grafita koji pozivaju ljude da poste mimo dana koji su crkvenim kalendarom propisani za post, jasno je da to rade satanisti i pozivam ih da se pokaju kako im se ne bi osušila ruka kojom pišu te bogohulnosti.
Goran Vesić, gradski menadžer: Oni koji crtaju te grafite moraju da budu svesni da njima ruže grad i da to ruglo moraju svakodnevno da gledaju njihovi sugrađani, kojima je već dovoljno ruglo to što moraju da gledaju moju odvratnu fizionomiju i u sadašnjoj i u prethodnoj vlasti, a nadam se i budućoj, pošto planiram da prelazim u svaku vladajuću partiju do kraja života.
Dr. Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova: Zgrožen sam tim monstruoznim grafitima. Prioritet policije u ovom trenutku je da se odgovorni uhvate i stave pred lice pravde. Lično sam za to da se počinioci osude na društveno koristan rad, recimo na izgradnji kula i piramida u Beogradu na vodi, tim pre što su se naši partneri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata prenerazili kad su čuli da je predviđeno da u izgradnji učestvuju isključivo plaćeni radnici, a ne robovi kao što su oni navikli. Policija je već pretresla stanove nekoliko osumnjičenih, i u toj akciji zaplenila dva blendera, knjigu Maje Volk, 200 grama dimljenog tofua i određenu količinu smese za koju se sumnja da služi za falafel.
Siniša Mali, gradonačelnik Beograda: Uklanjanje grafita nije uopšte jeftino i predstavlja dodatni udarac na ionako skromni gradski budžet, koji je već bio na staklenim nogama. Zbog brisanja vegan grafita ćemo biti prisiljeni da povećamo cenu karte u gradskom prevozu na 250 dinara i da uvedemo zatvorske kazne za one koji se švercuju. Eto kako svi građani moraju da trpe zbog par neodgovornih pojedinaca. Treba da budemo svesni da vreme u kome živimo zahteva od nas odgovornost i skromnost, da moramo da štedimo na svakom koraku, i da svi građani moraju ravnopravno da učestvuju u stezanju kaiša. Evo i ja razmišljam da prodam jedan od svojih četrdeset stanova, pošto su troškovi održavanja prevršili svaku meru. Planirali smo i povećanje broja turista ove godine za 2%, ali i to će najverovatnije pasti u vodu jer imamo informaciju da se strani turisti zgranu kad vide ove grafite.
Fric Valdhajm, turista iz Nemačke: Iskreno, moji prijatelji su bili začuđeni i zabrinuti kad su čuli da planiram da posetim Beograd turistički, pošto je slika o Srbiji na Zapadu dosta loša, kao zemlji nasilnika i divljaka. Ipak sam došao zato što sam mislio da svakome treba dati šansu da se popravi i civilizuje. Počelo je lepo, supruga i ja smo popili kafu na Kosančićevom vencu, slušali tamburice i ručali u Skadarliji, obišli Kalemegdan kao i lokalitete o kojima su mi pričali rođaci koji su ranije posećivali vaš grad: banderu na Terazijama na kojoj je moj deda 1941. obesio čoveka kao vojnik Vermahta, mesto na kome je stajala zgrada koju je moj stric srušio do temelja kao pilot Luftvafea, park u kome je moj pradeda 1914. streljao manju grupu Beograđana kao član austrougarske vojske itd. Taman smo krenuli da obiđemo zgrade uništene tokom NATO bombardovanja 1999., kad smo uočili te grafite. Prvo smo primetili jedan grafit, a kada smo se osvrnuli oko sebe, videli smo da smo okruženi njima sa svih strana, kao u nekom košmaru! Malo je reći da smo bili zgranuti. Ja sam čvrste konstitucije, pa sam nekako i izdržao, ali moja supruga se toliko zgranula da smo morali hitno da se vratimo u hotelsku sobu, gde se celu noć tresla, plakala, povraćala i vikala kako ne može više da provede ni sekund među divljacima. Ne moram da naglašavam da smo se vratili prvim letom.
Maja Krvavac, student psihologije: Volim i ja životinje, ali ovoliko grafita je već preterivanje. Ajde jedan-dva i nekako, ali posle izvesnog vremena počne da iritira kad svuda viđaš iste grafite. Važno je biti umeren u svemu. Trebalo bi da ljudi rade raznovrsnije grafite, i to sa temama koje su ili zabavne ili me uopšte ne dotiču, umesto da ukazuju na nešto o čemu mi je neprijatno da razmišljam. Poslednje što mi treba je da me grafiti podsećaju na moju moralnu šizofreniju, usled koje volim životinje i ne želim da ih povredim, ali me to istovremeno uopšte ne sprečava da plaćam nekome da ih kolje.
Milka Puzović, penzionerka: Viđam te prostačke grafite na svakom koraku, to je neka nova moda. Videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu. Na svakom ćošku isto. Gubi se duh starog Beograda i sve je manje onih lepih grafita iz naše mladosti. Retko čovek može više da pročita na zidu “Jelena + Petar to su srca dva”, “Delije sever”, “Grobari jug”, “Kolji balije, i mlađe i starije”, “Srbija Srbima – napolje sa Romima”, “Nož, žica, Srebrenica”, “Peder neće šetati”, “Čekam ovas” i slično.
Helena Ristić Kostić, marketing stručnjak: Po mom mišljenju ovi grafiti samo nerviraju građane i predstavljaju anti-reklamu za veganstvo. Vidi se da je akciju osmislio neko ko se ne razume u marketing. Tačno je da većina ljudi ne zna šta je veganstvo, ali vegani bi mnogo efikasnije promovisali svoje ideje time što se ne bi javno oglašavali na ovaj način, niti na bilo koji drugi način. Mnogo je učinkovitije da jednostavno ćute, ne govore nikom da su vegani, niti da pišu nešto na tu temu na javnim mestima, i da strpljivo sačekaju da drugi ljudi sami od sebe spontano prihvate ideje za koje nikad nisu čuli i ne znaju da postoje. Svi ostali pokreti za socijalnu pravdu, kao što je su pokreti za radnička prava, protiv rasizma, za ravnopravnost žena i slični, su ostvari ono što su ostvarili zato što su njihovi aktivisti primenjivali taktiku da sede kod kuće i drže jezik za zubima, umesto da nešto rade i time nerviraju ljude.
Aleksandar Petrović, generalni sekretar Socijaldemokratskog pokreta boraca za prava fasada: Naš pokret najoštrije osuđuje ono što se dešava u poslednje vreme u ovom gradu. Vegani su navodno protiv nasilja, ne ubijaju životinje, ali šta je sa nasiljem koje vrše nad nedužnim fasadama? Još jedan dokaz njihovog krajnjeg licemerja. Planiramo da sa našim prijateljima iz Udruženja boraca za prava biljaka održimo zajednički protest ispred veganskog restorana, čim uspemo da nađemo takav restoran u Beogradu.
Raša Popov, književnik: Ne razumem čemu tolika histerija oko tih grafita, meni uopšte ne smetaju. Čak predstavlja osveženje kad šetam ulicom i na zidu vidim ružicasto prase ili žuto pile, umesto standardnih plakata sa zadriglim političarima, bilborda koji reklamiraju neko đubre ili dosadnih grafita navijača smarača koji se prepucavaju oko gluposti koje nikoga više ne zanimaju. Svi znamo da nikome stvarno ne smetaju vegan grafiti zbog navodnog vandalizma, nego zbog toga što se ljudi unervoze jer se osećaju ugroženo kad bilo šta imalo uzburka njihovu ustajalu, smrdljivu malograđansku žabokrečinu. Mi smo se pretvorili u društvo tupavih, apatičnih i veoma ograničenih ljudi, u kome niko nema apsolutno nikave ideale, niti hrabrosti i energije da se bori za njih, i ništa nas ne zanima osim bednog ličnog interesa. Ako neko pokuša na bilo koji način da se izdigne iz tog moralnog i intelektualnog sivila, osetimo se lično napadnutim i požurimo da ga povučemo u svoju kaljugu. U tom sumornom ambijentu dragocena je svaka iskra mašte i demonstracija aktivizma nemotivisanog materijalniim interesom, kao kod ovih mladih vegan prestupnika. Takvi izolovani incidenti daju kakvu-takvu nadu da će mlada generacija ispraviti bar nešto od onoga što smo mi zasrali. Možda je za ovu priliku prigodan citat dadaiste Maksa Ernsta:
“Jedna mladost, nošena istim duhom, pobunila se protiv gluposti i licemerja. Mala pukotina u zidu imbecilnosti.”
