Teša Tešanović: Dobar dan poštovani gledaoci, ovo je emisija Intervju u produkciji Balkan info. Ja sam Teša Tešanović. U današnjoj emisiji ćemo se baviti jednom novom podelom koja se pojavila među srpskim narodom i cepa nacionalno tkivo. U pitanju je podela na vegane i nevegane. Kao da nam nije već bilo dovoljno podela na partizane i četnike, vernike i ateiste, rusofile i anglofile, zvezdaše i partizanovce, monarhiste i republikance, tradicionaliste i liberale, titoiste, trockiste, anarhiste, ljotićevce i tako dalje. Odgovor na pitanje kako da vegani i nevegani nađu zajednički jezik, pokušaćemo da damo uz pomoć našeg gosta, psihologa Žarka Trebješanina. Doktore Trebješanin, mogli ste da pročitate jedan pokušaj uspostavljanja dijaloga između ovih zaraćenih strana, iz pera izvesnog Gorana Janjića. Kako vam se čini taj pristup?
Žarko Trebješanin: Hvala na pozivu u emisiju. Slažem se da je naše društvo duboko podeljeno po više osnova i da je dijalog neophodan, a što se tiče obraćanja gospodina Janjića, predlažem da ga analiziramo segment po segment.
Pozitivno je kada dijalog započnemo tako da se sagovornik ne oseća kao deo nama suprotstavljenog tabora. Autor ovde koristi izraz “naša braća”, koji možda zvuči pomalo izveštačeno i usiljeno, ali bar treba pozdraviti njegovu želju da u startu stavi akcenat na to da su vegani i nevegani deo iste zajednice, umesto da se vegani u startu otpišu kao sektaši i čudaci. Međutim, odmah u sledećoj rečenici autor izražava dosta čudnu iznenađenost zbog toga što vegani nisu natprosečno blagi, tolerantni i smireni, jer bi, iz nekih njemu poznatih razloga, trebalo da budu takvi baš zato što su vegani. Nažalost, praksa pokazuje da u situaciji kada pojedinac ima viši nivo svesti i informisanosti o nekom izuzetno važnom pitanju, a živi u društvu čiji članovi u tom pogledu zaostaju za njim, to ne izaziva osećaj spokojstva i smirenosti, već potpuno suprotne osećaje. Recimo, ako neko ko ima određeni nivo ekološke svesti mora da živi okružen ljudima koji rutinski bacaju plastične flaše u reku, takve scene obično neće u njemu buditi ljubav i smirenost, bar ako je u pitanju psihički normalna osoba. Pošto su vegani trenutno u manjini, često izloženi nerazumevanju i podsmehu, i primorani da svakodnevno prisustvuju ponašanju koje je destruktivno i autodestruktivno, prirodna reakcija na to nije „jača doza ljubavi“, već tuga, a kad se baš istanje živci i bes, prezir itd. Neki vegani to bolje kontrolišu, neki lošije, ali nije ništa neobično ako su manje smireni nego kada su živeli u blaženom neznanju kao većina populacije.
Teša Tešanović: Zar nije humor dobar način da se razbije led i opuste učesnici u takvim diskusijama? Evo recimo gospodin Janjić se našalio da su vegani besni zbog gladi. Ja sam puk’o od smeha! 😀
Žarko Trebješanin: Humor je odličan način da se sagovornici opuste i povežu tako što će se zajedno smejati nekoj duhovitoj dosetki u vezi sa temom o kojoj se diskutuje. Međutim, humor može da ima i kontra-efekat, ako je šala maliciozna ili jednostavno nije smešna. Naročito opasna kombinacija je ako je šala glupa i istovremeno neoriginalna i stereotipna, jer postoji opasnost da je sagovornik već mnogo puta čuo tu „šalu“, tako da ga ona neće razveseliti, jer svaki dodatni put kad je čuje sve ga više iritira. Time ne dobijamo ništa osim da nas sagovornik oceni kao glupaka sa kojim je gubljenje vremena razgovarati. Svako treba da bude svestan svojih mogućnosti i ograničenja. Ako želimo da začinimo neku diskusiju šalom, ali jednostavno nismo duhoviti, onda treba da se uzdržimo od humora i vodimo razgovor tako da iskoristimo ono u čemu smo bolji. Konketno, ako želimo da se našalimo sa nekim veganom, a naši intelektualni kapaciteti su takvi da nismo sposobni da smislimo ništa originalnije i duhovitije od toga da su vegani gladni, da pasu travu itd, onda je najbolje da na vreme odustanemo od te ideje.
Ovde ima istine. Neki vegani imaju toliko kratak fitilj da je s njima gotovo nemoguće razgovarati a da ne padnu u vatru. Ako se razgovor završio tako što je vegan zaurlao na nekoga da je smrdljivi lešojed, to je neproduktivna komunikacija, bez ozbira što, tehnički gledano, nije netačno nekoga ko jede leševe nazvati lešojedom. Međutim, vegani često zaboravljaju da su i oni sami nekad bili lešojedi, i to ne zato što su imali neku lošu nameru, već pre svega zato što nisu dovoljno znali o tome. Ako nekoga samo izvređamo i ne pružimo mu priliku da nešto nauči, od toga niko nema nikakve koristi, ni sagovornici ni životinje koje želimo da zaštitimo. Ako neko radi loše stvari, ne mora da znači da je to zbog toga što je loš i sebičan čovek, već jednostavno ne zna za bolje, a pošto u suštini nije pokvaren, to se može promeniti.
Gospodin Janjić ovde zamera veganima da primenjuju različite standarde na životinje i ljude, jer su navodno prema životinjama humani a prema ljudima nisu. Ostaje nejasno šta je to što životinje dobijaju od vegana a što ovi ne pružaju i ljudima. Veganizam podrazumeva da se životinje ne ubijaju zbog hrane i odeće i eksploatišu na druge načine. Pošto vegani ne jedu ni ljude (koji su takođe jedna vrsta životinja), očigledno je da nisu ništa manje „humani“ prema njima. Prema definiciji veganizma, to je sve što se očekuje od vegana. Ne znam kakve posebne želje i potrebe ime gospodin Janjić i čime misli da je zaslužio da vegani vode računa o njima, ali to svakako prelazi okvire veganizma, pošto su vegani „humani“ prema ljudima isto koliko i prema svim ostalim životinjama.
Slažem se da bi bilo korisno da vegani obaveste ljude o prednostima takvog načina života, kao što je na primer zdravlje, ali plašim se da se gospodin Janjić ovde pomalo nezgrapno izrazio, jer neko može da pomisli da on smatra da odluke iz oblasti morala treba donositi prevashodno na osnovu koristi koju možemo da izvučemo iz takve odluke, a ne na osnovu toga da li određenim ponašanjem činimo zlo nekome. To bi bilo kao kada bismo objašnjavali zašto ne treba silovati a da pritom ne govorimo o fizičkim i psihičkim traumama koje trpi žrtva, već samo o koristima koje neko može da ima ako ne siluje, kao što su izbegavanje potencijalnih polnih polesti, ogrebotina, zatvorske kazne itd. Niko ne bi želeo da živi okružen ljudima koji ne smatraju da je njihova dužnost da vode računa da ne povrede druge, već se tako ponašaju samo ako procene da je to u njihovom interesu, i još se i uvrede ako im neko skrene pažnju na „štetnost onoga što čine“.
Uh, ni ovo nije baš najsrećnije rečeno. Odrasli i psihički zdravi ljudi moraju da budu sposobni da uzmu u obzir šta se dešava žrtvama, naročito ako oni sami doprinose onome što žrtve proživljavaju. Ne mogu samo da se prekriju ćebetom preko glave i prave se da se ništa ne dešava, zato što im je ono što podržavaju i finansiraju suviše strašno. To je jednostavno infantilno. Sudeći po brojnim sedim vlasima, rekao bih da je gospodin Janjić već dovoljno veliki da može da se ponaša kao odrastao čovek u ovim situacijama. Kako i sam kaže, zna da životinje „preživljavaju užas“, međutim ne može to da gleda jer je navodno nežan kao latica ruže, ali ga to i dalje ne sprečava da nastavlja da finansira taj užas. Karakteristika odraslih ljudi je da su spremni da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Gospodin Janjić se ponaša kao da vegani njega treba da zainteresuju za neku „njihovu stvar“, koja se njega generalno ne tiče, kao da stradanje životinja i ekološka katastrofa koju izaziva mesna industrija nije njegov problem, pošto on živi na Marsu. Kada neko pokuša da ga informiše o tim temama, onda umesto da se skoncentriše na sam problem i prilagodi svoje ponašanje, kao što bi uradila zrela i odgovorna osoba, on cepidlači oko sporednih stvari, kako nije informisan na dovoljno ljubazan način, kako mu se ne dopada stil itd. Ako mu je to toliko bitno, niko ga ne sprečava da se samostalno informiše i konačno počne da se ponaša kao odrastao čovek, umesto da to stalno odlaže i ispostavlja neke zahteve kao razmaženo dete.
Pokušavam da zadržim uravnoteženu poziciju, ali moram da priznam da mi ponestaje agrumenta da opravdam ponašanje gospodinja Janjića, koji kako odmiče njegovo izlaganje pokazuje sve izraženije patološke crte, da bi se na kraju eksplicitno deklarisao kao čovek koji je sebičan, koga ne zanima tuđa patnja, već samo šta on može da dobije, što je školski primer psihopate. Kao što znamo iz medicinske literature, psihopate su osobe koje nisu sposobne da osete empatiju, krivicu i kajanje zbog svog ponašanja, iako često na prvi pogled deluju kao šarmantni i prijateljski raspoloženi ljudi. U prethodnom izlaganju smo naveli da vegani ne treba da izgube iz vida da ljudi koji nisu vegani ne rade to što rade zato što su pokvareni i sebični, već zato što imaju nizak nivo svesti i informisanosti i da sa njima samo treba otvoreno i prijateljski razgovati, kako bi počeli da se ponašaju u skladu sa svojom prirodom, koja je u suštini dobra. Međutim, celu tu koncepciju miniraju slučajevi kao što je gospodin Janjić, koji uopšte ne pokušava da prikrije svoju izopačenost i stalno ponavlja da ga jedino zanima šta on može da dobije, i još pritom insistira da mu se pristupa nežno i prijateljski, kao da se ceo svet vrti oko njega. Sve to izgleda još bizarnije u kombinaciji sa tim osmesima i srcima. To je naravno loš pristup. Generalna poruka za vaše gledaoce je da ako žele da se ljudi prema njima odnose prijateljski i sa uvažavanjem, veoma je važno da ne deluju kao totalne psihopate, jer to u principu odbija ljude.
