To što je jedenje mesa široko rasprostranjeno među ljudima, ne znači obavezno da je to neki biološki imperativ, kao što to nisu ni pušenje duvana, pijenje alkohola i mnoge druge opšteprihvaćene prakse. To što smo empirijski utvrdili da se određeni ljudi ponašaju na određeni način, nije dovoljno da bismo neko ponašanje proglasili optimalnim, a kamoli jedinim mogućim. Ljudi mogu da odluče da, pored biljaka, jedu meso, jaja, insekte i slično, ali ne moraju to da rade da bi bili zdravi. Da smo pravi svaštojedi, oni koji se opredeljuju za ishranu isključivo biljkama bi imali lošije zdravlje u odnosu na svaštojedsku populaciju, ali u većini slučajeva se dešava potpuno suprotno. To što su mnogi ljudi „svaštojedi“ je pitanje tradicije i kulture i ne mora samo po sebi da ima veze sa tim šta je naša optimalna i „prirodna“ ishrana. U zapadnom svetu je ishrana velikim delom zasnovana na mesu, ali postoje i druge kulture, u kojima su uspostavljeni drugačiji običaji. Recimo, u Indiji meso nije deo tradicionalne kuhinje, mnogi ljudi nikad u životu nisu jeli meso, ali nije došlo do opšteg pomora stanovništva jer im niko nije javio da su „svaštojedi“. Broj Indijaca koji ne jedu meso od rođenja se procenjuje na nekih 400-500 miliona, što je skoro kao ukupno stanovništvo svih zemalja Evropske unije.
Često čujemo ljude koji kažu da nije moguće biti vegan zato što su ljudi svaštojedi, što je veoma zanimljivo stanovište budući da postojanje vegana nije nešto o čemu diskutujemo čisto kao o teorijskoj mogućnosti, već je to materijalna činjenica. Tako živom i zdravom veganu može da se desi bizarna situacija da se raspravlja sa osobom koja insistira na tome da ljudi moraju biti svaštojedi i pritom potpuno zanemaruje činjenicu da njegovu tvrdnju pobija samo postojanje njegovog sagovornika. Jednostavno, neki ljudi su toliko uporni u tome da kao papagaji ponavljaju da su ljudi svaštojedi da ne dopuštaju da ih bilo kakav susret sa realnošću razbudi, pošto bi ih to dovelo u neprijatnu situaciju da priznaju da ne jedu životinje zato što su nekakvi obavezni svaštojedi već prosto zato što su navikli i vole to da rade.
Pošto nemamo nikakvih dokaza da je meso isto što i kiseonik i da će nam se nešto loše desiti ako prestanemo da jedemo životinje ili njihove telesne izlučevine, jasno je da ne moramo to da radimo nego da je svaštojedstvo naš izbor. Ako smo, mimo drugih raspoloživih izbora, svesno doneli odluku da ubijemo životinju da bismo pojeli njene posmrtne ostatke, onda je pošteno da to i priznamo kao odrasle osobe, umesto da se pravimo da nas je na to naterala neka sila na koju nemamo nikakav uticaj.
