Životinje koje jedeš ne stvaraju te minerale/metale same od sebe, isto kao što ni tvoje telo ne proizvodi samo od sebe gvožđe, zlato, srebro, dijamante itd. Minerali se nalaze u tlu, biljke ih crpe iz tla a onda ih biljojedi preuzimaju odatle. Dakle, nije neophodno da jedemo životinjske proizvode da bismo uneli potrebne minerale, pošto ti proizvodi nisu njihov ni jedini ni prvobitni izvor. Ako minerale ne uzimamo iz primarnog izvora (biljke), nego kroz suvišnog posrednika (životinje), to, pored patnje životinja, nosi sa sobom sledeće probleme:
– Time što proizvodimo biljke, njima hranimo životinje dok ne porastu i onda pojedemo životinje, bez potrebe komplikujemo i poskupljujemo proces proizvodnje hrane, činimo ga manje efikasnim i uništavamo više prirodnih resursa nego što je neophodno.
– Kroz životinjske proizvode uz minerale unosimo i niz nepotrebnih i štetnih sastojaka kojih nema u biljkama. Hrana je „paket aranžman“ i kada se odlučimo za neku vrstu hrane, onda preuzimamo ceo paket, sa svim njegovim elementima, a ne samo onu stavku na koju smo se fiksirali. Zato je besmisleno i opasno uprošćavanje da meso izjednačimo sa gvožđem, mleko sa kalcijumom itd, a da potpuno zanemarimo prateći holesterol, trigliceride, hormone i ostalo. Po toj logici možemo da kažemo i da su pušenje, heroin i hemoterapija poželjni načini za mršavljenje, pošto dovode do gubitka kilograma. Ne treba biti mnogo pametan da bi se shvatilo da je bolje da minerale ne uzimamo u paketu sa vodećim izazivačima bolesti, već u paketu sa nečim što je korisno, kao što su vitamini i vlakna.
Linkovi za dodatne informacije: cink, gvožđe, kalcijum, magnezijum, kalijum.
