Jedna od čudnih predstava u vezi sa ljudima koji praktikuju veganski način života je da oni time „pomažu“ životinjama. Takođe se obično smatra da prosečni ljudi drže nekakvu neutralnu poziciju prema životinjama, dok su vegani ekstremne individue koje daleko prelaze granicu neutralnog ponašanja i svojim izborom da budu vegani zalaze na teren fanatičnog aktivizma. Međutim, kao što mu ime kaže, aktivizam bi trebalo da podrazumeva nekakvu aktivnost, a biti vegan po definiciji podrazumeva upravo suprotno, tj. „neaktivnost“, koja se ogleda u neučestvovanju u nasilju nad životinjama. Dakle, veganska pozicija je ustvari neutralna pozicija prema životinjama, dok ono što rade ostali ljudi predstavlja konkretnu aktivnost usmerenu protiv životinja, bilo kroz direktno učestvovanje u ubijanju i eksploataciji životinja, bilo kroz finansiranje tih aktivnosti kroz kupovinu hrane i odeće životinjskog porekla, karata za cirkus ili zoološki vrt i slično.
Da bi ovo bilo jasnije, možemo da napravimo paralelu sa odnosom prema ljudima. Ako prosto ne ubijamo nepoznate ljude na ulici, to samo po sebi ne znači da smo borci za ljudska prava i da im na bilo koji način pomažemo, već da smo neutralni, jer prema njima ne sprovodimo nikakvu aktivnost, ni pozitivnu ni negativnu. Pošto nečiju ulogu obično definišemo prema onome što radi, a ne prema onome što ne radi, zbog toga kažemo da je neko nasilnik, robovlasnik, silovatelj, lopov, ali nikad ne kažemo da je neko nenasilnik, nerobovlasnik, nesilovatelj i nelopov.
Iako se obično zamišlja da biti vegan podrazumeva nekakvu radikalnu aktivnost, a biti običan čovek i hraniti se standardno ne podrazumeva nikakvo posebno delovanje, već prosto „normalan“ život, vegani suštinski ne rade ništa radikalno time što ne sprovode ubilačke aktivnosti prema životinjama koje im nisu ništa skrivile. Prosto izbegavanje ponašanja koje nanosi štetu nekome nije dovoljno da bi se moglo reći da se nekome pomaže, a kamoli da se radi nešto ekstremno, budući da se ne radi apsolutno ništa. S druge strane, tzv. obični ljudi nisu nikakvi pasivni posmatrači, kakvima sebe obično doživljavaju, već se vrlo direktno mešaju u život životinja, tako što određuju kako će taj život da izgleda i kad će da se završi, ali imaju neobično nizak nivo svesti o tome jer se nalaze u stanju permanentnog bunila u kome su zaštićeni od tih i drugih neprijatnih misli. To često ide toliko daleko da mnogi od tih ljudi kažu da oni ustvari „vole“ životinje, što je u najmanju ruku perverzno.
Kada smo već kod teme ljubavi prema životinjama, treba napomenuti da naše moralne obaveze prema drugim bićima uopšte ne zavise od toga da li ih „volimo“ ili ne. Neko voli životinje manje, neko više, neko uopšte ne, ali naši lični afiniteti i simpatije ne menjaju moralnu obavezu da izbegavamo nanošenje bespotrebne patnje i bola bićima koja su sposobna da ih osete. Po istom principu, ne bismo mogli da smatramo moralno opravdanim ako bi nekoga od nas neko fizički povredio sa obrazloženjem da ne voli Srbe, pošto je to šta on voli ili ne voli njegova privatna stvar koja mu ne daje moralno opravdanje da nam se meša u život.
Kada prestanemo da zlostavljamo životinje time im ne činimo nikakvu uslugu, isto kao što ni ljudima ne činimo nikakvu uslugu time što ih ne zlostavljamo. To nije nikakvo angažovanje i žrtvovanje za druge, tako da ne predstavlja vrhunac moralnog ponašanja već apsolutni minimum, u skladu sa načelom da nije moralno nanositi nepotrebnu patnju, sa čime se praktično svi ljudi slažu, makar deklarativno. Dakle, biti vegan nije nikakva ekstremna aktivnost, pošto niti je ekstremna niti je uopšte aktivnost. Reći da se neko bavi neubijanjem životinja je podjednako besmisleno kao reći da se bavi neubijanjem ljudi ili nevoženjem svemirskog broda. Oni koji kažu da nemaju ni vremena ni razloga da se „bave“ time, propuštaju da registruju da se oni već bave životinjama i da bi samo trebalo da prestanu to da rade, tj. od njih se ne očekuje da se aktiviraju kao prijatelji životinja već prosto da se deaktiviraju kao neprijatelji životinja.
