Veganizam nije takmičenje u tome ko je više savršen i uzvišen. Suština veganizma nije u egoističnom bavljenju samim sobom nego u tome kako da umanjimo svoj uticaj na patnju životinja što je više praktično izvodljivo. Kao i u odnosu sa ljudima, teško da bi iko mogao sa sigurnošću da kaže da nikad nikome nije učinio ništa nažao, ali to ne znači da ne treba da težimo da to svedemo na minimum. Ako ti se nekad desilo da fizički ili emotivno povrediš neku osobu, to ne znači da, pošto više nisi „savršen“, sad može da te boli uvo za sve i da imaš odrešene ruke da povređuješ redom sve ljude koje znaš. To ne funkcioniše tako zato što je u pitanju princip, koji ne prestaje da važi samo zato što ti se nekad desilo da ga prekršiš nenamerno ili u trenutku slabosti. Da li će neko uspeti da bude 100% vegan ili 99,3% nije uopšte najvažnija stvar. Najvažnije je da se svako trudi koliko može i da ne odustane ako se nekad desi da greškom kupi hleb u kome ima surutke ili nešto slično.
