Naučeno ponašanje nije isto što i instinkt. Ljudi se ne rode sa instinktom da ubijaju životinje, ali nas tokom života nauče da je to nešto normalno, kao što mogu da nas nauče da budemo rasisti ili usade druge osobine koji se inače ne bi razvile same od sebe. Bez obzira na to, većina ljudi ne misli da je prijatno ubiti bilo koga, uključujući životinje. Kad idemo ulicom i naiđemo na mrtvu životinju, recimo pregaženu mačku ili goluba, ne smatramo da je to neki privlačan prizor, ne krene nam voda na usta već osećamo kombinaciju sažaljenja i gađenja. Čak i ako su nam od detinjstva punili glavu da je ubijanje životinja zbog ishrane prirodno i neophodno, većina ljudi uprkos tome „instinktivno“ oseća da tu nešto nije u redu. Recimo, ako neko u našem prisustvu preseče lubenicu na pola, nećemo smatrati da je neprijatno i iznemirujuće što vidimo sočnu unutrašnjost lubenice, naprotiv, ali potpuno drugu reakciju će izazvati ako pred nama neko raspori svinju, koja se batrga dok krvari i ispadaju joj creva. U poređenju sa vrstama koje su prirodni mesožderi, jasno je da smo mi veoma loše psihički opremljeni za ubijanje.
Da je potreba za ubijanjem životinja deo naše prirode, nezavisno od vaspitanja, onda bi mogli da je prepoznamo kod male dece koja još nisu prošla socijalnu dresuru. Mladunci lavova i tigrova već u ranom dobu demonstriraju predatorski instinkt, ali kod ljudi je to dosta drugačije. Ako detetu daš jabuku i zeca, dete će pojesti jabuku i igrati se sa zecom a ne pojesti zeca i igrati se jabukom.
U slučajevima kada dete nalazi zadovoljstvo u tome da muči i ubija životinje, većina roditelja ga neće pohvaliti i kupiti mu čokoladu zato što pravilno ispoljava svoj prirodni „instinkt“, nego će se zabrinuti i eventualno ga odvesti kod psihologa. Tipičan deo biografije serijskih ubica je da su svoju karijeru započeli ubijanjem životinja u detinjstvu.
Očigledno je da nemamo baš mnogo osnova da smatramo da ljudi dolaze na svet sa nekim urođenim ubilačkim instinktom, već da je upravo suprotno. Ali, ako i zanemarimo prethodno rečeno, čak i da neko stvarno instinktivno oseća potrebu da ubija životinje, zašto bi to bilo opravdanje da to i radi? Ako nekome „instinkt“ govori da treba da nasrne na sve seksualno privlačne žene koje sretne na ulici, ne znači da je opravdano da se tako i ponaša, bez obzira kakve nagone ima. U 21. veku nemamo više nikakvog razloga da ubijamo životinje i postoje daleko zdraviji, jeftiniji i etičkiji načini da se prehranimo.
Psihički zdravi ljudi nemaju instinkt za ubijanjem. Ako neko ipak oseća potrebu da ubija životinje, to nije nešto čime treba da se hvali, već treba da potraži pomoć i da se leči.
