S jedne strane, ne smeta ništa, pošto je praksa ono što se računa. Važnije je da li neko učestvuje u eksploataciji životinja nego koji su ga motivi doveli do toga. U tom smislu, pored etičkih vegana dobrodošli su i vegani koji su motivisani zdravstvenim razlozima, religijom, modom, horoskopom ili bilo čim drugim.
Međutim, ako je neko isključivo motivisan sebičnim razlozima, onda ga ništa ne sprečava da počne da koristi neke životinjske proizvode čim proceni da bi mu to bilo u interesu, jer je „zdravo“ jesti npr. magareći sir, prepeličija jaja ili nešto drugo što je trenutno moderno među ljudima koji se opsesivno bave svojim zdravljem. Jasno je da su takve osobe na duži rok krajnje nepouzdani vegani.
Takođe, kada pričamo o zauzimanju stava prema zdravstvenim veganima, trebalo bi da se podsetimo da veganizam, prema definiciji Vegan Society podrazumeva “način života koji isključuje, koliko je to moguće i praktično izvodljivo, sve oblike eksploatacije i okrutnosti nad životinjama zbog hrane, odeće i svih drugih svrha”. Možemo da razumemo zašto zdravstveni vegan ne bi jeo meso, ali koji zdravstveni razlog bi mogao da ga motiviše da recimo ne nosi kožnu obuću ili ne ide u zoološki vrt? Pošto je veganizam više od načina ishrane i zahteva izbegavanje i onih životinjskih proizvoda koji ni na koji način ne utiču na zdravlje, onda zdravstveni razlozi jednostavno nisu dovoljni da bi neko bio vegan. Poslednjih godina reč vegan možemo da čujemo u javnosti daleko češće nego ranije, ali mnogi ljudi koji je koriste očigledno nisu imali prilike da saznaju šta ona tačno znači, ili im se jednostavno dopada da se zovu veganima, pa definiciju veganizma rastežu do potpunog besmisla kako bi se uklopili u nju. Tako imamo „vegane“ koji nose krzno, kožne cipele, jedu ribu, free range jaja… Kao što možemo da primetimo iz nastupa domaćih javnih ličnosti koje se deklarišu kao vegani, one redovno koriste životinjske proizvode, pa čak i u ishrani. Bez obzira što je pozitivno što javne ličnosti što su Maja Volk ili Novak Đoković promovišu veganizam među onima koji inače ne bi imali prilike da čuju nešto o tome, takođe doprinose i stvaranju konfuzije, pa tako oni koji se prvi put sreću sa ovom temom mogu da pomisle da veganizam nema veze sa našim odnosom prema životinjama, nego sa sirovom hranom, glutenom, pravoslavljem ili prodajom blendera, da ne govorimo o bizarnim teorijama Slađane Velkov.
Dakle, osnovni problem sa tzv. zdravstvenim veganima je što oni uopšte nisu vegani, i to ne zato što neko ima nešto protiv toga što oni vode računa o zdravlju, već pre svega zato što ne ispunjavaju elementarni uslov da bi se mogli smatrati veganima, a to je da ne koriste životinjske proizvode.
