Čak i da pretpostavimo da imaš detaljan uvid u zdravstvenu istoriju tvog pradede, to što njemu navodno nije bilo „ništa“ nam ne govori puno o bezbednosti upotrebe životinjskih proizvoda za prosečnu osobu. Anegdotalni dokaz zasnovan na uzorku od jedne ili nekoliko osoba obično nije dovoljan da bismo uverljivo dokazali neku tvrdnju, naročito ako nasuprot tome imamo ozbiljna istraživanja i statističke podatke do kojih se došlo posmatranjem velikog broja slučajeva. Uprkos tome, ljudi vole da pribegavaju takvom samozavaravanju kad ne osećaju da su dovoljno jaki da promene neku štetnu naviku. Svi smo čuli pušače kako brane svoju zavisnost time što pokušavaju da minimiziraju rizik od pušenja („Moj komšija je pušio ceo život dve pakle Drine bez filtera dnevno i nije mu ništa falilo.“) ili da maksimiziraju opasnosti kojima smo izloženi iako ne pušimo („Znam jednog koji je dobio rak pluća, a nikad u životu nije zapalio cigaru, tako da to nema veze.“). To što znamo nekog pušača koji je uspeo da umre od nečeg drugog pre nego što su cigare stigle da ga dokrajče, može da nas navede da zaključimo da pušenje nije riskantno jedino ako svesno zatvorimo oči pred činjenicom da su velika većina obolelih od raka pluća pušači i da postoji obilje dokaza da pušenje izaziva i čitav niz drugih zdravstvenih problema. Slično tome, ako smo navikli da jedemo meso, jednostavnije nam je da nađemo bilo kakav „dokaz“ da je meso bezopasno, nego da se suočimo sa time da taj stav ne deli čak ni Svetska zdravstvena organizacija, koja nije nikakvo vegansko udruženje, već prilično konzervativna institucija.
Vratimo se tvom pradedi. Pošto nemamo naučnih dokaza da jedenje mesa produžava život, već naprotiv, bilo bi tačnije reći da je živeo dugo uprkos tome što je jeo meso (ili pio, pušio itd.), nego reći da je živeo dugo zato što je to radio. Osim toga, u vreme kad je tvoj pradeda živeo reč “meso” nije podrazumevala isto što i danas. Tad su krave pasle travu na otvorenom, nisu ih kljukali antibioticima i hormonima, niti su postojale viršle, paštete i druge industrijske prerađevine. Pošto nije bilo supermarketa, frižidera, zamrzivača, ljudi nisu imali tehničke uslove da dugo da čuvaju meso, osim u sušenom obliku, a takođe nisu mogli da priušte da pokolju svu svoju stoku odjednom, pošto im je to bila skoro jedina imovina, pa se to radilo u posebnim prilikama – za praznike, kad dođu gosti itd. Sve u svemu, za većinu običnih ljudi nije bilo izvodljivo da jedu ni približno onoliko mesa koliko se jede danas, a bolesti koje izaziva korišćenje životinjskih proizvoda su bile “privilegija” samo bogate manjine. Dostupnost mesa se drastično povećala sa uvođenjem modernih industrijskih metoda u proizvodnju hrane. Promenili su se i drugi faktori koji utiču na zdravlje, kao što je nivo fizičke aktivnosti, koji je bio daleko viši u vreme kad su ljudi kopali, kosili, cepali drva i radili druge fizičke poslove, umesto da ceo dan provode ispred ekrana. Dakle, teško je upoređivati današnje konzumente mesa sa ranijim generacijama, zato što je došlo do velikih promena u vrsti i količini mesa koje se troši, kao i u opštem životnom stilu, a naročito je besmisleno pravdati svoje posete KFC-u i McDonald’s-u pozivanjem na nekog pretka iz Kolašina koji je meso viđao jednom mesečno.
Meat Consumption and Cancer Risk
Harvard’s Meat and Mortality Studies
