OK, po toj logici je je svejedno da li ubijamo i jedemo biljke ili životinje, pošto i jedne i druge pate, i zato izbor koji prave vegani nije etički superioran. Međutim, pošto biljke nemaju centralni nervni sistem, koji je preduslov za osećanje bola, prilično je teško verovati da osećaju bol. Takođe, nameće se pitanje žašto bi priroda dodelila biljkama sposobnost da osećaju bol ako ne mogu da imaju baš nikakve koristi od te osobine. Za razliku od životinja, biljke ne mogu da se kreću i stoga ne mogu da se udalje od izvora bola, recimo plamena ili nekog oštrog predmeta. Životinje pate fizički i psihički ako ih vežemo, zatvorimo u mali kavez i sprečimo da se kreću, što nije slučaj s biljkama koje i ovako i onako nigde ne idu. Ovo je sposobno da razume i dete predškolskog uzrasta, zato čudi što je zabrinutost za biljke jedan od češćih „argumenata“ koji se upućuje veganima, i to od strane ljudi koji inače ne pokazuju upadljive znake gluposti.
Vredi podsetiti da u velikom broju slučajeva nije potrebno uništiti celu biljku da bi se pojeo jedan njen deo, koji bi i inače sam otpao u nekom trenutku. Recimo, ne moraš da srušiš celo stablo da bi ubrao šljivu ili da uništiš ceo žbun da bi ubrao lešnik. U ishrani se takođe koristi i puno jednogodišnjih biljaka, čiji životni ciklus traje samo nekoliko meseci i koje se uberu pri kraju tog ciklusa (npr. grašak, kukuruz, pšenica).
Realno, teško da neko STVARNO veruje da biljke osećaju bol i pate kao životinje i da je isto ubrati jabuku i zaklati kravu. Kad bih sad izašao na ulicu i počeo iz čista mira da mlatim nekog nedužnog psa, prolaznici bi glasno protestvovali, a verovatno bi neki pokušali i fizički da me zaustave. Kad bih umesto psa šutnuo drvo, niko ne bi obratio pažnju. Da ljudi misle da ne postoji bitna razlika između biljaka i životinja, onda bi verovatno mogli da vidimo na odjavnim špicama obaveštenje da „nijedna biljka nije povređena tokom snimanja ovog filma“, kao što to možemo da pročitamo za životinje. Povremeno u medijima imamo priliku da čujemo za slučajeve kada su se ljudi angažovali da izvuku životinje iz neke nevolje, nekad se i sami izlažući opasnosti, ali još nismo imali prilike da pročitamo da je neko našao za shodno da izvuče neku biljku iz kuće u plamenu ili zaleđene reke.
Nije slučajno što za ljude koji su doživeli oštećenja mozga i nalaze se u komi kažemo da su se pretvorili u „biljke“. Bez obzira što su te osobe tehnički gledano i dalje žive, postoji suštinska razlika između njihovog stanja „vegetiranja“ i života svesnih bića. Zato ih isključuju sa aparata za održavanje života onda kada postane izvesno da nikada neće moći da se povrate iz statusa „biljke“.
Ali, hajde da, diskusije radi, za trenutak zanemarimo prethodno rečeno i zamislimo da biljke stvarno osećaju bol i pate isto kao životinje. To bi praktično značilo da su u etičkom smislu biljke i životinje podjednako značajne i da bi trebalo podjednako da vodimo računa o njihovim interesima i da se trudimo da ih što manji broj strada. Pri određivanju broja „žrtava“, ono što ne bi trebalo da izgubimo iz vida je da je svaka ishrana u osnovi biljnog porekla, samo što neki od nas jedu biljke direktno, a drugi posredno, tako što hrane životinju biljkama neko vreme a onda ubiju tu životinju i pojedu leš. Problem je što je potrebno da proizvedemo i potrošimo čitavo brdo biljaka da bi dobili relativnu malu količinu mesa. Ako i zanemarimo patnju životinja, očigledno je da je taj način proizvodnje hrane krajnje neracionalan sa stanovišta upravljanja resursima jer zahteva znatno veću potrošnju vode, goriva, zemljišta i ostavlja katastrofalne ekološke posledice. Taj problem postaje još dramatičniji kada se uzme u obzir da trenutno na Zemlji živi daleko veći broj ljudi nego ikad u istoriji i da sve nas treba nekako nahraniti. Kada bismo racionalno koristili ono čime raspolažemo na planeti i hranili ljude direktno biljkama, mogli bismo da nahranimo mnogo više ljudi sa mnogo manje resursa, a u tom procesu bi stradalo i daleko manje biljaka, što je podatak posebno interesantan za mnogobrojne borce za prava biljaka među mesožderima.
Da zaključimo: Ako je neka osoba iskreno zabrinuta za biljke, jedino logično što može da uradi je da postane vegan. Pošto vegani „ubiju“ značajno manje biljaka nego mesožderi, onaj kome je stvarno stalo do biljaka bi trebalo da se hrani isključivo baš biljkama, jer će ih tako mnogo manje biti uništeno nego da ih jede posredno, kroz životinje.
