Bla, bla, bla… Neki ljudi čim pročitaju svoju prvu knjigu iz filozofije umišljaju da su Niče. Navodno, strašno komplikovano filozofsko pitanje je da li je bolje nekome zabiti nož u grlo ili ostaviti ga na miru, i shodno tome možemo da nastavimo da se ponašamo onako kako smo navikli i ne treba da težimo da bilo šta ispravimo, pošto ionako niko ne može da kaže šta je ispravno. Jedan od problema sa teorijama koje direktno ili indirektno podržavaju nasilne sisteme je što su njihovi zagovornici po pravilu osobe koje pripadaju privilegovanim grupama koje ne moraju da podnose posledice postojanja tih sistema. Kad filozofiraš iz udobne pozicije nekog ko ne mora da trpi nasilje, onda je lako dovoditi u pitanje da li su loši klanice, sweatshopovi i koncentracioni logori, ali ljudi obično izgube entuzijazam za moralnim relativizmom onda kad se oni sami ili njihovi bližnji nađu u poziciji žrtve.
Naravno, nije samo po sebi ništa loše ako neko razmišlja o sadržaju pojmova kao što su dobro/loše, moralno/nemoralno, pravda/nepravda, umesto da ih uzima zdravo za gotovo. Ako razvijamo kritičko mišljenje umesto da pasivno prihvatamo određene dogme, time smanjujemo mogućnost da budemo izmanipulisani (primera radi, ako uključimo mozak kada nam se serviraju izrazi poput „nacionalni interesi“, sprečavamo da nam vladajuća klasa podmetne svoje sopstvene interese kao opšte). Međutim, kada ljudi relativizuju nasilje nad životinjama na nekim kvazi-filozofskim osnovama, to najčešče ne rade da bi proširili svoje vidike i bolje razumeli poreklo i značenje morala, već jednostavno zato što su suviše slabi i lenji da promene ponašanje kojim nanose štetu drugima, pa onda traže opravdanje u nekakvom amaterskom teoretisanju, u koje u suštini ni sami ne veruju, niti bi ga se dosledno pridržavali da su oni pripadnici neke ugrožene grupe.
