Često možemo da čujemo da ljudi opravdavaju neko svoje ponašanje, recimo to što jedu životinje, time što se upoređuju sa nekim u čijoj se situaciji uopšte ne nalaze, nisu se nikad nalazili i najverovatnije se nikad neće nalaziti. To otprilike izgleda ovako: Brodolomnici na pustim ostrvima i pećinski ljudi jedu meso, znači i ja moram da jedem meso. Pritom se treba truditi da nas u tom misaonom procesu ne omete činjenica da ne živimo na pustom ostrvu ili u pećini. U težim slučajevima, oni koji primenjuju tu logiku se ne poistovećuju sa ljudima sa kojima nemaju nikakve veze, nego odu i korak dalje, pa se identifikuju sa nekom divljom životinjom, najčešće je to lav iz nekog razloga.
Teško je proniknuti koja je tačno ideja iza naizgled besmislenog objašnjenja da neki čovek nešto radi zato što to radi lav, ali hajde da pokušamo.
Možda hoće da kažu da lav ubija druge životinje, pa onda zaslužuje da se prema njemu i ostalim predatorima postupa istom merom? Međutim, niko od tih ljudi ne jede lavove, niti bilo koje druge mesoždere, već isključivo biljojede, kao što su krave, ovce, koze i druge mirne i blage životinje za koje nije jasno šta su im skrivile, i ne samo to, nego ih čak užasava kad čuju da se u nekim zemljama jedu mačke ili da je lovac ubio lava.
Možda je poenta u tome da su lavovi životinje, a pošto smo i mi životinje, onda treba tako i da se ponašamo? Problem je što nije baš logično da, ako već treba da se ponašamo kao druge životinje, odaberemo da nam model bude lav, a ne neka životinja koja je nama srodna, recimo gorila, orangutan, šimpanza ili neki drugi primat koji je pretežno ili u potpunosti biljojed. Drugi problem je što ljudi koji jedu meso to pravdaju čas time što oni sami nisu životinje a čas time što jesu životinje. Recimo, kažu da ne treba da imaju saosećanje prema životinjama zato što je njihovo saosećanje rezervisano samo za ljude, a životinje su nešto što nema nikakve veze s nama, ali onda ta ista osoba kaže da jede meso zato što to rade i druge životinje kao što je lav, i tako bez problema pređe put od totalnog distanciranja od životinja do totalne identifikacije sa njima. Bilo bi jednostavnije pratiti šta ti ljudi žele da dokažu kada bi se barem minimalno trudili da argumenti koje iznose budu međusobno usaglašeni i logički konzistentni, ali to najčešće nije nešto čime žele da se zamaraju.
Sličan argument je da pošto divlje mačke jedu meso znači da je to prirodno, a pošto mi treba da radimo ono što je prirodno, onda i mi treba da jedemo meso, jer eto, stvari tako funkcionišu u prirodi. Tu ostaje nejasno zašto baš aktivnost jedenja mesa izdvajamo iz svih drugih aktivnosti koje lav obavlja, i imitiramo samo tu aktivnost, a ne i sve ostale, iako su i one podjednako prirodne za lavove. Recimo, lavovi često ubijaju mladunce drugih lavova ili prilikom parenja primenjuju metode koje bismo mogli nazvati nasilnim, ali teško da ćemo nekoga čuti da opravdava to što je silovao ženu ili ubio dete time što je gledao na televiziji da lavovi to rade.
Možda će neko reći da ne treba da imitiramo lavove u pogledu ponašanja prema mladuncima, parenja, spavanja na otvorenom i drugih stvari koje rade, nego samo u pogledu ishrane. Međutim, isti ljudi koji kažu da jedu meso zato što je to prirodno jer su videli da to radi lav, ne prestanu da piju mleko zato što to ne radi lav, a i ni jedna druga odrasla životinja u prirodi, što tu aktivnost čini krajnje neprirodnom. Ne preostaje nam drugo nego da zaključimo da tim ljudima nije stvarno bitno da li je nešto „prirodno“ ili „neprirodno“, niti da ih zanima da se dosledno pridržavaju principa „prirodnosti“, nego da taj argument selektivno koriste onako kako im odgovara.
Na kraju krajeva, ljudi koji se identifikuju sa lavovima uopšte ne rade ono što radi lav ni kad je jedenje mesa u pitanju. Životinje koje su prirodni mesožderi hvataju svoj plen u prirodi i počinju da ga jedu dok je još živ. Za razliku od lavova, moderni ljudi ne love, već kupuju u prodavnici delova tela životinja koje su praktično fabrički proizvedene. Pošto su životinje koje ljudi jedu najčešče mrtve već mesecima i u procesu raspadanja, onda su prehrambene navike kupaca tih proizvoda pre uporedive sa onim što rade lešinari a ne klasični mesožderi. Pored toga, ono što rade ljudi je daleko nepovoljnije za životinje nego ono što radi lav, jer podrazumeva mnogo više patnje. Životinje koje lav ubije u prirodi pate samo u trenutku kada se to dešava, ali pre toga provode život u slobodi. Lav ne gaji životinje da bi ih jeo niti ih drži zarobljene iza rešetaka u skučenim prostorima. Moderna industrijska proizvodnja životinja podrazumeva da su životinje zatočene od početka do kraja života, u uslovima često gorim od koncentracionog logora, pa patnja obuhvata duži vremenski period i zbog toga je neuporedivo veća nego kod životinja koje stradaju u prirodi od strane nekog predatora.
Interesantno je da se većina ljudi ustvari grozi ubijanja životinja i da preferiraju da to neko drugi obavi što dalje od njih a da oni samo kupe finalni zapakovan proizvod. Neki čak otvoreno priznaju da ne bi uopšte jeli meso kada bi lično morali da ubijaju životinje i neprijatno im je i da se o tome razgovara ili da vide snimke koji prikazuju klanje. Čudi takva osetljivost s obzirom da su ti ljudi navodno gotovo isto što i lavovi.
Kada kažemo nekome da smatramo da nije moralno da mučimo i ubijamo životinje bez preke potrebe, može da nam se desi da se sagovornik naroguši i da nam odbrusi da treba tako nešto da kažemo lavu, kao da je time dokazao neku poentu. U tom trenutku te osobe iz neobjašnjivih razloga postanu slepe za očiglednu činjenicu da oni jednostavno nisu lavovi, niti neka druga divlja zver, već odrasli ljudi. To da ljudi i lavovi nisu baš slični i uporedivi i da ne možemo da imamo ista očekivanja od njih bi trebalo da bude jasno svakom čoveku koji nije teže mentalno zaostao, ali nažalost često nije tako, pa ćemo morati ukratko da prođemo kroz par razlika koje su najvažnije za našu temu, ma koliko to delovalo suvišno:
Prvo, lavovi i ljudi nisu podjednako uslovljeni da moraju da jedu meso, ni biološki ni što se tiče sredina u kojima žive i izbora koje imaju na raspolaganju. Lavovi su mesožderi, životinje koje ne mogu da prežive bez mesa, dok za razliku od njih, ljudi mogu sasvim lepo da funkcionišu bez mesa i čak im je zdravije da se drže što dalje od mesa. Lavovi u svom prirodnom okruženju nemaju drugog načina da opstanu osim da love druge životinje. Lav nema izbora, ali to ne važi za nas jer mi nismo životinja iz porodice mačaka koja živi u savani i naše raspoložive opcije su bitno drugačije. Ne moramo nikoga da ubijemo da bismo preživeli (ili da platimo nekome da to uradi za nas, kako to najčešće izgleda u praksi). Možemo jednostavno da odemo u prodavnicu ili na pijacu i da umesto mesa kupimo nešto drugo.
Drugo, ljudi su složene životinje koje ne funkcionišu samo na osnovu instinkta već mogu svesno da odaberu kako će da se ponašaju prema drugima, mogu da razumeju šta je moral i da se pridržavaju moralnih normi, kakva je recimo da nije moralno nekoga zlostavljati i ubiti bez opravdanog razloga. Ne možemo da koristimo kao opravdanje za neko naše nemoralno ponašanje samu činjenicu da se i neko drugi tako ponaša, naročito ako je to neko ko ne može ni da razume moralne norme niti da ih se pridržava, recimo malo dete, mentalno retardirana osoba, ili neka životinja kao što je lav. Pošto mi možemo da razumemo te stvari onda imamo i odgovornost koju ta bića nemaju.
